Ova nedelja, 8. april, odavno je bila rezervisana za meč Mamuta i somborskih Celtisa, ekipe koja ponosno nosi ime tamošnjih "bođoša", drveća koje krasi jedan od najlepših gradova koje Srbija ima. Sa druge strane, Kikinđani, u šoku od prošlonedeljne tragedije. Bez i jednog treninga u međuvremenu, sa odlaskom na sahranu umesto pripreme sa Renatom za naredni nastup.
Naspram Kikinđana razigrani Somborci. Maestralni kvoterbek Branko Radošević i možda najveća zvezda Celtisa, Predrag Mandić, koji je u prvom izdanju Superlige, 2010, zauzeo četvrto mesto u izboru za najboljeg igrača šampionata. Sa njima kao liderima, za tili čas su se gosti iz Sombora dokazali kao favoriti: dva brza tačdauna, naravno dodavanjima Radoševića za Mandića i već je bilo nedostižnih 0:14 na semaforu.
Ipak, momci iz Kikinde nisu hteli da razočaraju stotine ljudi koji su došli da ih gledaju. Ni Renata. Trčanje Aleksandra Aćimova od 20 jardi za prvi tačdaun Mamuta na ovom meču bilo je dovoljno za aplauze. Njegov odlazak do fotografije tragično stradalog saigrača i poljubac na slici - za trenutak tišine. I ovacije.
Na poluvremenu je bilo velikih 37:14 za Somborce. Kikinđane nisu štedele ni povrede, ni poneke sudijske odluke, ni kvalitet rivala. Ali, nisu štedeli ni oni svoju ljubav prema ovom sportu. I prema drugaru kog više nema.
"Jesi li dobro?", upita jedan od igrača Mamuta svog prijatelja koji je na poluvremenu seo pokraj velike uramljene fotografije Renata Vukovića.
"Jesam. Evo, pričam sa bratom. Iako on sve vidi. Pričamo, čisto da se malo nasmejemo, da ga ne zapostavimo", glasio je odgovor.
I, nisu ga zapostavili. Mamuti su dobili drugo poluvreme sa 14:7. A konačan rezultat? To uopšte nije bilo važno u nedelju, 8. aprila, u Kikindi. Tada je bila važna emocija. Uostalom, sport se i igra srcem. Ovoga puta, sva su kucala kao jedno. Za ono jedno koje je otišlo u legendu.
Tekst: D. Nikolic
(Izvor: http://sport.blic.rs)
0 коментара:
Post a Comment